U Kulturnom centru Drainac u Blacu održana promocija sabranih dela “ Godina i jedna noć” autora Slobodana Sekulića koji je nedavno preminuo

U Kulturnom centru Drainac u Blacu održana je promocija sabranih dela “ Godina i jedna noć” autora Slobodana Sekulića koji je nedavno preminuo.

Pokrenuta je akcija da se ustanovi manifestacija – Dani Slobodana Sekulića i književna nagrada sa njegovim imenom .

Promocija je počela stihovima pesme pod naslovom “Teodora, Jana i Luka” koji je Slobodan, ponosan deka, posvetio svojim unucima.

Slobodan Sekulić -09.novembar 1945. – 03.oktobar 2024.

Rođen u Blacu, u srcu Toplice, Slobodan Sekulić bio je čovek reči, morala i tihe snage. Osnovnu školu završio je u rodnom Blacu, a tehničko-industrijsku u Beogradu. Živeo je kao radnik, mašin- bravar — kako je voleo za sebe da kaže, kao suprug, otac i deda, a iza sebe je ostavio delo koje ne pripada samo porodici, već svima koji veruju u pravdu, dobrotu i vrednost čoveka.

Objavljivao je poeziju i prozu u književnom časopisu „TOK“ u Prokuplju. Služio je vojsku u Obrenovcu, gde je postao prepoznatljiv kao prvi glas tog grada — noseći u sebi toplinu zavičaja i brigu za čoveka. Njegova mladost bila je obeležena i ljubavlju prema sportu: igrao je fudbal u klubu „IMT“, gde je ostavio trag kao timski igrač i borac.

Samostalno je tokom života izdao tri romana:

„Trinaest dana i jedna noć“ (2011)-potresnu priču koja svedoči o nesavršenstvu ljudskom uma, ljudske besede, vaspitanja i nevaspitanja, drskosti i blagosti, veri i nadi. Ako u trinaest dana stane jedan život, a noć posvedoči, onda dilema „hrabrost ili strah“ više nijue dilema, već Božija volja.

 „Crveni krug“ (2016)-knjiga koja je morala nastati kao najveća opomena jednog vremena, da ovo sadašnje i buduće vreme ne poklekne. Razotkrivajući sve zablude vremena o kom je pisao, ostavio je trajna svedočenja pojedinačnih sudbina, kolektivnih stradanja, kao opomenu budućim generacijama da se dvadeseti vek više nikada ne ponovi.

 „Kocka sa petom dimenzijom“ (2021)-knjiga koja ukazuje na zablude ratova, pisana o vremenima iz Drugog svetskog rata. Vreme prezita, kada je brat udarao na brata, ponekad usled zlobe, ponekad zbog propagande, ali u svakom slučaju, besmisleno, nehumano i poražavajuće.

Pisao je i poeziju — inspirisan ljubavlju prema porodici, životu i unucima, kao i dečje pesme, verujući u blagu reč kao putokaz kroz život.

Nakon njegove smrti, porodica sabira i objavljuje njegova sabrana dela — kao svedočanstvo da postoje ljudi koji su, tiho i istrajno, živeli kao što su pisali.

Video:

-Te 2021.godine, obraćala sam se vama sa gospodinom Slobodanom Sekulićem, rekavši da mi je izuzetna čast stajati ispred takvog čoveka i umetnika…. Danas, zahvalnost dugujem njegovoj porodici. Ponovila bih da mi je velika čast stajati ovde, sa ogromnom željom da sećanje na gospodina Sekulića nikada ne prestane, rekla je ovom prilikom Kristina Tomović koja je vodila program.

O knjizi su govorili i stihove čitali recezent knjige Hadži Miša Čurović, glumac Branko Babović, Nenad Radenković.

-„Ovu knjigu napisao je čovek čije su reči bile tihe, ali snažne — naš deka“, napisali su Teodora, Jana i Luka, koji nas kroz sledeće rečenice vraćaju u detinjstvo i nesebičnu ljubav. „Njegova dobrota nije tražila pažnju, ali se duboko urezala u srce svih koji su ga poznavali. Naučio nas je da čitamo tišinu, da razumemo pogled, da cenimo ono što je istinski važno. Njegove ruke su gradile svet oko nas, a njegova duša bila je oslonac kad god je bilo teško. Bio je više od zaštitnika, više od oslonca — bio je pesnik našeg detinjstva. U njegovim očima, mi nismo bili samo unuci — bili smo čudo, a on za nas SVET. Ruke su mu mirisale na drvo, na sunce, na dom.

Video:

Postoje ljubavi koje počnu tiho, a traju večno. Naša baka i naš deka imali su takvu ljubav. Upoznali su se 8. novembra 1966. godine. Deka joj je prišao s osmehom i jednim jednostavnim pitanjem: „Znaš li da mi je sutra rođendan?” I tako je sve počelo — skromno, nenametljivo, a zapravo sudbinski. Od tog dana, krenulo je njihovo zauvek.

Pedeset godina kasnije, u tekstu koji nam je ostavio, napisao je:

„Unučad nam, Bogu hvala, stigoše, a mi zakoračili u ozbiljne godine…”

Pogled je unazad, kroz zajedničke godine, kroz radosti i bolesti, kroz nežnost i strpljenje. Zapisao je staze koje su delili, i onu poslednju „jezivo uzanu i strmu”, koju su morali da zakorače zajedno. Ali čak i tada, kada su ruke drhtale, srce je bilo sigurno. Govorio je da je ona u svakoj njegovoj bori, u svakoj suzi, u svakoj liniji lica. Ta rečenica  „Tu si mi ti… sa manom u svakoj od ovih bora”  nosi više ljubavi nego što neke pesme mogu reći za čitav vek. Nije govorio o savršenstvu, već o prisutnosti. O svakodnevnoj ljubavi.

Kao njihova unučad, mi smo tu ljubav gledali izbliza. Sedeli smo pod starim orahom i slušali kako je doziva. Gledali smo je kako ga dočekuje s kapije. Bili smo svedoci tih malih stvari koje zapravo čine veliku ljubav – jedan pogled, jedna šoljica kafe, tišina koju niko ne pokušava da ispuni.

Baka je otišla 16. decembra 2019. godine. I kad je nestala njena senka na pragu, ostala je praznina koju nije pokušavao da popuni. Samo je, od tog dana, češće drhtao. Njihova priča nije bajka. Nije ni savršena. Ali je prava. I zbog nje znamo kako izgleda kada se dvoje ljudi vole — iskreno, tiho, duboko. Oni su nas naučili da ljubav ne mora da viče. Dovoljno je da se zna. Dovoljno je da se oseća. Dovoljno je da traje. I kad jedna ruka izmakne… druga još uvek drži.

On je bio deda koji ljubi kroz poeziju. Otac koji se ponosi. Čovek koji voli bez rezerve. I iznad svega — onaj koji nas je, dokle god je disao, nosio u srcu.

Zato ova knjiga nije samo zbir rečenica. Ona je uspomena. Na detinjstvo puno zagrljaja, pogleda, tihi smeh i beskrajno poverenje. Na deku koji je znao da ćuti kad treba, da kaže pravu reč kad boli, i da voli… uvek, bezuslovno. Deko, ovu knjigu podižemo ka nebu, kao što smo nekad dizali ruke da nas podigneš. Ovaj put, mi nosimo tebe.

Zauvek, tvoja tri zraka“-reči su posvećene deki od Teodore, Jane i Luke.

U ime porodice obratio se Slobodanov sin Branislav Sekulić.

Književnoj večeri posvećenoj Slobodanu Sekulići bila je veoma posećena i bilo je preko 200 ljudi.

Pesma koju je Slobodan Sekulić posvetio svojim unucima:

Teodora, Jana, Luka

Treperi misao na daleke dane,

Evo i osmeh vraća mi u grudi,

Ovaj mi rukopis zaceljuje rane

Da strepnje zloslutne opet ne probudi,

Ovako sačekujem da zora mi svane,

Radosti vam pišem da čitaju ljudi

A opet, u sećanju nešto da ostane.

Jasne sam vizije o životu pleo,

Al’ neka me strepnja u čvorove veže,

Na licima vašim sve bogove sreo

Anđele sanjao dok sećanje seže.

Lagano sastavljam pozlaćene niti

U vama nalazim razloge da živim,

Kažu mi da bolje i ne može biti

A vi ste mi osmeh i vama se divim.

Tri biserne grane na starom platanu

listom svojim piju zakasnelu rosu,

da baki i deki makar kapi ostanu

pa umesto suza kvase sedu kosu.

Ljubav ste bakina i dekina čista,

i sećanja na vas uvek su nam draga,

iz očiju za vas ljubav stalno blista

tri božanstva snena, tri dekina blaga.

Autor:Slobodan Sekulić