IN Memoriam: U Čikagu poginuo biznismen Slobodan Pavlović

U Čikagu je u saobraćajnoj nesreći poginuo biznismen Slobodan Pavlović. Čast i zadovoljstvo je bilo uraditi ovaj intervju sa njim 2010.godine koji je objavljen u Australiji.

Intervju sa Slobodanom Pavlovićem prenosimo Vam u celosti:

                                                           Dela su iza nas , a Bog vidi i zna..

„ … Moj san je postao java , spojene su obale Drine zauvek , braća su u zagrljaju . Krenuo sam mostom –braći u zagrljaj … „

                                    * Pavlovića ćuprija – od istorijskog značaja *

* Slobodan Pavlović  ,  1992 godine izgradio je  Pavlovića ćupriju , most koji je spojio Semberiju i Mačvu . U izgradnju mosta uložio je 4, 2 milijarde dolara . Kada je sagradio most kojim je spojio Srbe sa leve i desne obale Drine , iz Čikaga je doneo svilenu srpsku zastavu dugu 150 metara kojom je pokrio celom dužinom ogradu mosta . U vreme ratnih zbivanja u Bosni ,  1995 . godine upravo ovim mostom iz republike Srpske u Srbiju , prešlo je 85 000 krajiških izbeglica i time spasilo sebi živote …

Vladika Vasilije o Pavlovićima : „ Pavlovići su žrtvovali sebe za narod , zato su oni narodni ljudi .  „

Veliki srpski dobročinitelj Slobodan Pavlović rođen je u selu Popovi nadomak Bjeljine u Republici Srpskoj . Sa 27 godina otišao je u Čikago gde je ubrzo upoznao i za svoju životnu saputnicu odabrao Miru Krkljuš , danas Pavlović , sa kojom je i danas u braku . Zajedničkim snagama , uz međusobno razumevanje i poštovanje njih dvoje su u dalekoj Americi postali uspešni Srbi koji nikada nisu zaboravili svoje korene , poreklo i svoj narod iz Otadžbine . Srpska Pravoslavna Crkva i Njegova Svetost Patrijarh Srpski  Gospodin Pavle darivali su  ih  ordenom Svetog Save Prvog reda , za sva dobročinstva koja su u svom životu učinili . Pavlovići danas iza sebe imaju mnogo dobrih dela koja ih svrstavaju u red najvećih srpskih dobrotvora . Iako su veći deo svog života proveli u Americi , ljubav i odanost prema svome srpskom rodu i Otadžbini pokazali su i velikim delima dokazali nebrojano puta . U svojoj Otadžbini Slobodan je podigao spomenik Knezu Ivi od Semberije , u Bjeljini spomenik Filipu Višnjiću , u rodnoj Popovi sagradio Crkvu Hristovog Vaskrsenja , a u Republici Srpskoj velelepni grad – Slobomir sa kućama čiji su pogledi usmereni ka Srbiji …

Pavlovići danas važe za legende roda svog ,  koje su i u dobru i u zlu bile uz svoj narod iz Otadžbine , te s toga s razlogom mogu reći da – selo Popova , Republika Srpska , Srbija , Čikago i Amerika , kao i svi Srbi širom sveta – od Srbije do Australije , moraju i dužnost im je da poštuju velika srpska imena i velike Srbe , po delima možda i najveće , kao što su to naši dobročinitelji iz Čikaga – Slobodan i Mira Pavlović .  Iako je od odlaska u Čikago prošlo nešto više od četiri decenije , Slobodan se uvek rado seća reči sa kojima ga je baka Ruža , iz rodnog sela Popove , ispratila u Ameriku  :

… Još uvek mi odzvanjaju njene reči : „ Sine moj , idi ali ne zaboravi svoje korene . Idi dobrim putem i drži se staza pravednih , uzdaj se u Boga i sklanjaj se od zla „ . Ovaj njen mudar savet prati me uvek u životu i svakim danom se uveravam u tačnost i pravednost tih reči. Rastao sam uz babu , otac je bio u zarobljeništvu  a po povratku u zatvoru . Majka je bila na radnoj akciji Šamac – Sarajevo . U to vreme zemlju su nam oduzeli , jedino što nam je ostalo bili su mudrost i razboritost , to nam niko ne može oduzeti . To me je i vodilo kroz život .

* Kako ste se osećali kada ste prvi put dotakli tlo zemlje Amerike ?

… To je bio poseban doživljaj ! Kada sam 31. avgusta 1965. sleteo na njujorški aerodrom mislio sam da se spuštam na more . Gledajući u visine na Njujork , visoke zgrade , mnoštvo automobila , pomislio sam „ Ta zemlja je za mene . „ I stvarno kada sam video kako aerodrom izgleda zakleo sam se sebi samom „ Ja se odavde ne vraćam „ . Doneo sam čvrstu odluku – Moram da uspem , da ostvarim svoje snove , pa da se jednog dana vratim u moje selo Popovu , da roditeljima , braći , sestrama i mojim sugrađanima kažem da sam uspeo .

* Da li Vam je teže bilo da zaradite novac koji Vas svrstava u red najbogatijih Srba na svetu , ili da steknete ugled koji Vas svrstava u red najplemenitijih , najhumanijih i najvećih srpskih dobrotvora ?

Ni u jednoj zemlji novac se ne zarađuje lako . Važno je taj zarađeni novac znati sačuvati i na pravo mesto i korisne svrhe uložiti . Novac se može zaraditi , ali i lako potrošiti i ponovo zaraditi . Karakter i ugled se ne kupuju , to se kroz život gradi , jednom kada se izgubi teško se vraća a može se desiti i da se nikad ne stekne . Pošteno raditi , poštovati ljude oko sebe , pružiti ruku i pomoć nekome kad je ta pomoć potrebna , to čoveka čini humanim .

* Da li Vam je život bio podjednako lep i onda kada ste imali samo 40 dolara u džepu i jedan kofer i sada kada imate mnogo više i dolara i kofera ?

Život je lep i radostan u zavisnosti od toga šta koga čini srećnim i kakav mu je cilj u životu . Istina je , došao sam sa 40 dolara u džepu . Bio sam srećan kada sam video kakve sve mogućnosti stoje ispred mene . Svojim radom dolazio sam do uspeha , a novac me nije promenio . Moj pojam lepote života predstavlja svaki trenutak proveden sa mojom suprugom Mirom , u druženju sa meni dragim ljudima , dolasku u rodni zavičaj . To me čini srećnim . Lepi trenutci vezani su za različite periode mog života . I kada nisam imao novac i kada sam ga stekao , bilo je mnogo lepih trenutaka .

* Kako su izgledali Vaši prvi dani provedeni u Americi?

O tome Vam mogu knjigu napisati . Svi smo mi skoro istim putem prošli , mada je nekom trebalo više vremena da se snađe i da se privikne na okolinu . Čikago je veliki grad , za nas Srbe druga po redu prestonica , posle Beograda . Naši preci su govorili „ Svaka ptica traži svoje jato „ tako i mi kada se nađemo među svojim , odmah je sve lakše .

* Kako ste u tuđini „ lečili „ nostalgiju prema domovini?

Kao što sam već napomenuo , kad smo među svojima , mislim na naš narod , tada jedni druge hrabrimo i na neki način pomažemo , upoznavajući jedno drugo , kako bi na najbolji način mogli da se nosimo sa nostalgijom koja nikad ne prestaje . Meni je konkretno jako bitno bilo što imam Miru , mnogo je lakše prebroditi teškoće u dvoje .

* Ko je bio prvi koji Vam je tada pomogao da se snađete u Americi ?

Gospodin Vlada Zečević je bio kao majka za sve one koji su dolazili ovamo bez znanja engleskog jezika i tražili posao . Vlada je mnogo pomogao i meni . U Čikagu je bio poznat po tome da pomaže ljudima i zato se narod sa sigurnošću obraćao njemu .

* Kako je Slobodan Pavlović postao Majkl Pavlovik ?

Moj otac se zvao Miko , otuda ja upotrebavljam očevo ime u Americi . Uz moje ime stoji i ime moga oca – Slobodan Mike Pavlović , a Mike se izgovara Majkl . Pavlovik ja ne koristim i uvek pokušavam da ispravim da je Pavlović , jer amerikanci „ ć „ izgovaraju kao „k „ . Ipak , mogu reći da se to dešava retko , uglavnom pravilno izgovaraju moje prezime .

* Kada i kako ste upoznali svoju suprugu Miru ?

Odmah posle par meseci po dolasku u Čikago , i to kod jedne žene šnajderke , u stvari moje komšinice , Mira je došla da šije haljinu . Ta žena je meni pričala o Miri , rekla mi je kad će Mira doći . Čekao sam , upoznali smo se i odatle je sve počelo . Sudbina je umešala prste – tu sam upoznao moju Miru . Radili smo u istoj smeni , odmah smo prepoznali jedno drugo . Posle veoma kratkog poznanstva venčali smo se . Posle venčanja otišli smo u restoran kod Ćopića , Mira je naručila „ seven up “ a ja „ Koka – kolu „ . Tada nismo imali para da platimo ručak , ali to nas nije obreshrabrilo , jer smo imali poverenja jedno u drugo , imali smo jedno drugo . Mira je nastavila da radi a ja da studiram da bih , kao glava porodice , kasnije mogao da nam obezbedim bolji život . Oboje smo se posvetili radu . Našli smo se u istom poslu , rad je postao naše najveće zadovoljstvo , naš put do uspeha . Samo tako smo mogli da pomognemo našem narodu .

* Ko je od Vas dvoje u životu bio uporniji i ko je kome davao veću podršku ?

U životu je potrebna upornost i podrška . Uvek smo podržavali jedno drugo , nismo merili ko više ko manje . Uvek smo ohrabrivali jedno drugo u trenutcima posustajanja . To je bila naša tajna uspeha . Mislim da je samo Bog tako hteo da nas sastavi u tuđini sa istom ili sličnom željom prema otadžbini .

* Kome je prvo sinula ideja da sagradite grad Slobomir – Vama ili Vašoj supruzi ?

Još u toku izgradnje mosta , govorio sam da neće ostati samo most . Želja je bila da oko mosta bude i grad gde će se mlađe generacije šetati , upoznavati i nove ljubavi otkrivati . Grad je počeo da se gradi , u gradu su sagrađen Univerzitet , mladi se već šetaju … Polaganje kamena temeljca za grad je obavljen u teškom vremenu kada su narodu trebali sloboda i mir i tako je narod i nazvao grad – Slobomir .

* Svom narodu ste mnogo toga darivali i od srca poklonili . Da li ste zadovoljni pažnjom i poštovanjem kojom su Vam Vaši Srbi u to ime uzvartili ?

Kada moja supruga Mira i ja nešto uradimo , o tome ne pričamo puno , srećni smo što smo mogli nešto da uradimo za naš narod . Ne radimo da bi smo tražili i očekivali neku pažnju ili da bi nam nešto bilo uzvraćeno . Dela su iza nas , a Bog vidi i zna .

* Smatrate li da bi Vaš novac i bogatstvo imali toliku vrednost i sjaj , da ga niste od srca delili sa svojim narodom ?

Kao što želimo podeliti tugu kada smo tužni tako i radost kada smo srećni a kad to uradimo onda smo još srećniji . To što smo postigli našim radom i sve što smo stekli delimo sa našim narodom . Naš narod je u biti plemenit i ceni dobra dela .

*Da li Vam je teže bilo da zaradite prvi milion , ili da kasnije stečeni novac uvećavate i održavate stečeno bogatstvo ?

Teško je i jedno i drugo , a mislim da je ovo drugo teže . Kao što sam već naglasio , nije bitno koliko zaradiš , već koliko sačuvaš .

* Da li nakon toliko godina provedenih u Americi i ovu zemlju na neki način smatrate svojom domovinom , ili se tamo još uvek osećate kao „ stranac „ ?

Proveo sam mnogo više u Americi nego u Otadžbini , Amerika mi je dala mogućnost da svojim radom ostvarujem svoje snove . Zahvalan sam toj zemlji za to što mi je pružila toliko mogućnosti , ali samo je jedna Otadžbina , a svi smo stranci čim odemo  iz nje .

* Kada ste u životu bili najponosniji na sebe ?

Posle svakog ostvarenog cilja i mog sna osećao sam se najsrećnijim i najponosnijim . Teško je reći u kom trenutku najviše – svako ostvarenje je nova radost . Kad je most na Drini sastavio dve obale široke i lepe reke , shvatio sam da san se približio istinskom snu . Proveravao sam da su takvi događaji razlog i smisao života i postojanja . Na mostu , dok je reka lenjo tekla podamnom , glasno sam izgovorio molitvu „ Moj san je postao java , spojene su obale Drine zauvek , nestala je granica , braća su u zagrljaju . „ Krenuo sam mostom , braći u zagrljaj . Tad sam mogao da budem i slab i emotivan i opušten . Klečao sam … Na kraju mosta , kraj druge obale bacio sam se na kolena i zatvorio oči . Navirala su mi sećanja iz ranog detinjstva . Nezaboravni dečački dani , bosonoge igre , trčanje i brčkanje u vrbacima na reci , a potom – priče iz užasa . Patnje i stradanje roda mog . Vekovno mučeništvo , koje je moju zemlju učinilo svetom zemljom . Vratio sam se pola veka unatrag i za tren izgubio vezu sa sadašnjicom . Kad sam otvorio oči , nada mnom je bilo beskrajno plavo nebo sa koga je sunce obasipalo moj predivan zavičaj . Prekrstio sam se i izgovorio : „ Gospode Bože , hvala Ti . Bože pravde , smiluj se , ujedini nas . Smiluj se i spasi nas ! „

* Kako bi ste opisali svoj put do slave i bogatstva ?

Teško je u nekoliko rečenica opisati borbu i put kojim ideš celog života . Kada kažem da je to težak put , mislim da sam upotrebio isuviše blage reči . treba znati svoj cilj i imati svoj san . strpljenje , razumevanje sa suprugom , ljubav prema onom što želiš postići . Upornost i istrajnost su esencijalni , jer ko izdrži do kraja , blago njemu , tako je i u Bibliji zapisano . Čovek ne treba da gleda gde se nalazi , treba da gleda kojim je putem prošao ne bi li stigao do krajnjeg cilja .

* Šta Vam je u životu još uvek ostalo kao neostvaren san ?

Uvek imam neostvarenih snova . Da Bog podari zdravlja mojoj supruzi Miri i meni u ostvarivanju novih snova .

* Da li razmišljate o konačnom povratku u svoju domovinu ?

Sve ovo što je urađeno i što se radi , govori da li se vraćamo – to najavljuje povratak .

* Koji savet bi ste uputili mladim Srbima koji svoju budućnost vide u inostranstvu i koji razmišljaju o odlasku u inostranstvo ?

Nama svima koji smo davno otišli bilo je teško , nigde više nije kao što je bilo mnogo godina ranije . Ekonomija se promenila i mnogo je teže . Težak put ih čeka , nadam se da će u Srbiji , Republici Srpskoj i BiH krenuti sve nabolje , a već je i krenulo , i da naši mladi ne odlaze u inostranstvo da rade i grade po tuđim zemljama . treba im stvoriti uslove i omogućiti da svoju energiju i znanje investiraju i grade svoju zemlju .

* Šta poručujete Srbima širom Australije ?

Želim da poručim , ne samo Srbima širom Australije , već Srbima širom planete , da urade nešto za svoju Otadžbinu , kako i koliko mogu . Time ostavljamo primer mladima , i nama su preci ostavili mnogo toga , zato i mi treba da sledimo njihov put .

Intervju uradila:Gorica Šegović