Beogradski penzioneri na selu

Rajko Pavićević nakon više od četiri decenije rada u Beogradu, gde je radeći na poslovima vozača gradskog saobraćajnog preduzeća, referenta saobraćaja a potom i kao taksista, stekao penziju, vratio se u selo Donju Konjušu, iz kojeg je sa devetnaest godina otišao u glavni grad.

-Vuče me svoj kraj, seljačka tradicija i želja da podignemo selo, i molim svoje kolege penzionere da iz grada dođu na selo gde se lepše i duže živi i gde se proizvodi zdrava hrana, poručuje Rajko, koji se danas kao penzioner bavi svim poljoprivrednim poslovima.

-Imamo malo stoke, voćnjake u kojima su zasađene jabuke, kruške, borovnice, grožđe, dodaje Rajko, čija porodica je nekada dok su još živeli na Kosovu i Metohiji u selu Krpimej, bila vodeće domaćinstvo po uzgoju stoke.

-Ovu diplomu kao uspešan odgajivač konja dobio je na poljoprivrednom sajmu u Prištini moj pokojni otac Miloš, bilo je to 1954. godine. U našem domaćinstvu nekada se gajilo po pet – šest pari konja, imali smo veliko stado ovaca i po nekoliko volova, priseća se Rajko davno prošlih vremena sa ponosom pokazujući diplomu osvojenu na poljoprivrednom sajmu u Prištini.

Rajko je iz sela, trbuhom za kruhom, otišao kada mu je bilo 19 godina a u to vreme život na selu bio je mnogo lepši.

-Na selu je tada bilo mnogo lepše, bilo je više omladine, bilo je puno selo momaka i devojaka, za razliku od sada kada su ostali samo penzioneri i starije osobe, kaže Rajko.

Zajendo sa suprugom Milevom on danas na svom imanju proizvodi isključivo zdravu hranu, bavi se voćarstvom i stočarstvom isključivo za svoje potrebe. A njegova supruga, koja mu vredno pomaže u svim poslovima oko domaćinstva, takođe je penzionerima poručila da se iz grada vrate na selo, gde je u svakom pogledu za penzionere život mnogo lepši.

Soba puna znamenja

Rajko Pavićević pokazao nam je i lepo uređenu sobu u kojoj je smestio fotografije brojnih velikana iz srpske prošlosti, slavne vojskovođe i ratnike, kolekciju vojnih obeležja na kapama koje su, kako nam je rekao, nosili srpski generali i oficiri. Posebno mesto na zidu sobe u kojoj je smešten veliki broj eksponata iz prošlosti Srbije, zauzima i jedna od , kako nam reče, najstarijih crkvenih zastava koja se danas retko gde može videti i naći.

Za kraj naše posete Rajko nam je, prisećajući se vremena dok je bio taksista u Beogradu, rekao da je često voleo da Beogradom taksira obučen u narodnu nošnju, koju je i ovoga puta obukao.

Nekada je u selima bilo više svečanosti a samim tim i prilika da se svečano obučen u narodnu nošnju prošeta kroz selo, sada je takvih prilika sve manje, ali opet nađe se za shodno da koji put sa narodnom nošnjom prošeta kroz selo i ode na neku svečanost.

U znak sećanja na vreme kada je beogradom vozio taksi narandžaste boje Rajko je ulaznu kapiju svog dvorišta ofarbao upravo u ovu boju, potpuno identičnu onoj kojom je bio ofarban taksi kojim je Beogradom prevozio brojne putnike.

Danas u penzionerskim danima, Rajko voli da poseti i obiđe i pijace u Blacu, Žitorađi, Kuršumliji, Beloljinu… gde kako nam reče ponešto i pazari.