Priča o donaciji fondacije Ane i Vlade Divac, Miloša Obradovića iz sela Kutlovca
Milošu Obadoviću (28)pčelaru iz blačkog sela Kutlovac fodnacija Ana i Vlade Divac uručila je grant u vidu kontejnera za pčele u vrednosti od 120 000 dinara. Miloš je izabran da napiše priču na temu donacije fondacije Ana i Vlade Divac i ona je objavljena u blogu za socijalno uključivanje.
Priču Miloša Obradovića iz Kutlovca prenosimo u celosti:
Da odselim i ja svoje pčele na suncokretovu pašu
“Vredni, lepi, pametni, mladi ljudi sa bebom Mašom su prinudno započeli svoj novi život i baš osećam i lično zadovoljstvo što smo im baš u samom startu pomogli. Inače, Miloš je veliki zaljubljenik u pčelarstvo, a iz roditeljskog doma je samo i izneo košnice sa pčelama. Nadam se da će za nekoliko godina biti baš ozbiljan proizvođač meda.” – Nada Obradović, predstavnica Fondacije “Ana i Vlade Divac”
Priča o mojoj porodici ne počinje pre mnogo godina, već pre dve nepune godine kada sam sa svojom suprugom Suzanom Obradović napustio porodično gazdinstvo svojih roditelja koje se bavilo voćarstvom i stočarstvom i važilo za jedno od imućnijih domaćinstava u Blačkoj opštini, ali zbog raznih porodičnih problema i nerazumevanja jedino rešenje je bilo osamostaliti se i krenuti ispočetka.
Krenuli smo u nepoznato i maltene od nule i to u možda najtežem trenutku. Supruga je bila u 6. mesecu trudnoće, ja bez sigurnog posla, a zima stiže. Jedino sigurno primanje je ženina plata od nepunih 19.000 dinara, a sami troškovi za stan, struju, vodu i ostale komunalije bili su blizu 15.000 din. Radio sam privatno i nije me bilo sramota ni od jednog posla, jer moji su me učili da se rada ne treba stideti, već se radom treba ponositi. Ali, posla je bilo sve manje, a troškova sve više. Jedinu utehu sam pronalazio u pčelama. Da, u pčelama, jer kada smo napustili porodično imanje sa sobom sam poneo i 12 pčelinjih društava koje sam te godine sam razrojio i zazimio, a uteha je bila ta da ako budem morao, prodaću par društava i tako obezbediti svoju porodicu koja je u decembru mesecu dobila novog člana – dobili smo ćerkicu, našu malu Mašu.
Uspeli smo da prezimimo, a da ne moramo da prodamo pčele, a sa prolećem, kada se i sama priroda budi, već je bilo lakše. Nalazio sam posao i zarađivao, a sav višak od zarade sam ulagao u pčele, tj. u svoju sigurnost, jer sam upravo u pčelarstvu video svoju, a i budućnost svoje porodice. Nabavio sam nove košnice, ramove, satne osnove i rešio da udvostručim svoj pčelinjak, a u neposrednoj blizini pčelinjaka sam posadio i baštu i tako svoje slobodno vreme provodio tu, kraj svog pčelinjaka, sa svojom porodicom.
Godina je počela lepo već u voćnoj paši. Sve je kipelo od meda, društva su se razvijala i čekala se ta bagremova paša koja je ove godine znatno poranila, i upravo su to rano cvetanje bagrema i kasni mrazevi doprineli da bagrem ne medi. Nisam klonuo duhom, već sam još više ulagao u pčelarstvo i razrojavao i proširivao svoj pčelinjak. Međutim, svakim danom med u košnicama se smanjivao, unos je sveden na minimum, društva su se slabo razvijala, svakim danom je bilo sve gore. Bližio se avgust mesec kada treba pripremiti društva za zimu. Nadao sam se nekom kasnom unosu, pratio stanje preko Interneta na teritoriji cele Srbije, pitao se da li negde medi, da li ima unosa i svakodnevno listao izveštaje na forumima, a jedini pozitivni izveštaji su stizali iz Vojvodine sa suncokretove paše. Kolege iz Šumadije i ostalih centralnih delova Srbije odselili su svoja društva u kontejnerima za Vojvodinu i vratili se sa košnicama punim meda. Kažu da nije bilo najbolje, ali da su ipak zadovoljni, jer, da su ostali na stacionaru, ne bi imali čime da prihrane pčele…
Opet sam bio u problemima. Razrojio sam društva, ali nemam dovoljno para da sva zazimim sa dovoljnom količinom meda, pa sam krenuo da spajam društva i zazimim 24 društva dopunjujući količine meda sa šećernim sirupom. Misli su mi stalno lutale kako da napravim i ja pčelarski kontejner, da i ja svoje pčele odselim za Vojvodinu i postanem seleći pčelar.
A onda, kao u nekoj bajci, dođe vila i ispuni mi želje. A moja vila je bila gospođa Nada Obradović i Fondacija “Ana i Vlade Divac”, koja je u Blacu raspisala konkurs za pomoć mladim poljoprivrednicima. Odmah sam pojurio, prikupio dokumentaciju i konkurisao za pčelarski kontejner za 36 košnica. Nisam se mnogo nadao, ali negde u podsvesti sam osećao da je to to i da će mi se san ostvariti. Prvi poziv i obaveštenje da sam prošao prvi krug, a onda i upoznavanje sa gospođom Nadom Obradović i potpisivanje ugovora bili su za mene kao nešto nestvarno, kao san.
Sada, posle par meseci, kontejner je u dvorištu, moj san je ostvaren, pčele su na pčelinjaku i čekaju proleće i nov početak tj. naseljavanje kontejnera i prvu selidbu za Kruševac, na prvu bagremovu pašu.
Porodica mi je živa i zdrava i to mi je najvažnije u životu, ćerkica raste i ispunjava nam svaki dan srećom i radošću i daje snagu da sve prepreke prevaziđemo i nastavimo dalje. Najteže periode smo preživeli i stali smo na noge, a zahvaljujući Fondaciji Ane i Vlada Divca i gospođi Nadi Obradović imamo i neku sigurnost, ali ne kao prošle godine – samo sa pčelama da prezimimo, već sigurnost u budućnost, jer, kako kažu iskusni pčelari, “MED NA TOČKOVIMA RAĐA”.
Moj plan je da sledeće godine proširim svoj pčelinjak, odvezem pčele na par lokacija i paša i polako u narednim godinama kupim jos par kontejnera, a onda, što bi rekli, samo zdravlje od Boga, pa da odsanjam svoj san do kraja, da odselim i ja svoje pčele na suncokretovu pašu…
Od srca hvala Fondaciji na nesebičnoj pomoći i da se svako dobro dobrim vrati.
